DEVOJČICA SA JEDNOM NOGOM

Dobro nam je došao ovaj vikend. Mi umorni od posla i jurcanja, deca od škole i treninga, taman nam je trebalo da se malo „resetujemo“. Dogovorili smo se da pobegnemo iz grada u jednu banju i provedemo svi zajedno nekoliko dana. Vreme prelepo, pa ćemo se em našetati, em nakiseliti po đakuzijima, bazenima i kojekakvim drugim stajaćim vodama.

Neki od vas znaju moje blizance – dečak i devojčica, u novembru napunili 13 godina. A kad ti klinci imaju toliko godina, onda obično tako biva – mi mislimo da će oni jedva čekati da provedu vreme sa svojim roditeljima, a u stvari… Druželjubivi na svog tatu, odmah su našli neko društvo. Dok su mali, jedva čekaš da porastu i da te ostave na miru da pojedeš bar jedan obrok bez ustajanja, jurcanja i drugih intervencija. A onda, kad porastu,  nekako ti dođe žao što je sve tako brzo prošlo.

Dakle – plivam ti ja tako u ogromnom bazenu, borim se sa veštačkim rekama i vrtlozima i ugledam moju ćerku u društvu jedne devojčice. Sede njih dve na nekim klupama u vodi i ćaskaju, kao da se znaju već sto godina. Te odakle si, te s kim si ovde, koliko ostaješ… Pričaju o muzici, jedna voli Rijanu, druga Džastina Bibera…, pa o modi, kako su moderne karirane košulje i bajkerske čizme. „Taj fazon je izmislio Eksl Rouz iz Guns’n’Roses“, pokušam da ispadnem cool mama, ali nih dve baš nešto i ne reaguju.  (Uzgred – zašto li uvek mislimo da smo više cool nego što su naši roditelji nama bili? Naravoučenije: ne postoje cool roditelji. I tačka.) Dakle,pošto su obe koliko-toliko vaspitane, nisu me baš odmah o’ladile. Sačekale su par minuta, a onda, kao, odlučiše da odu na tobogan. Dvesta šesti put taj dan. Penju se uz stepenice bazena, izlaze iz vode i u tom trenutku shvatim da devojčica nema polovinu desne potkolenice i stopalo. Žacnu se ja poprilično, moram priznati. Ostala za neko vreme ukopana, sa znakom pitanja iznad glave. Ne, nije me toliko pogodilo to što dete nema jednu nogu, već činjenica, da je razgovarala tako – normalno. Ne znam – valjda sam očekivala da priča tužnije, da se ne smeje toliko, da ne ide na taj tobogan. Očekivala sam da će da bude pokunjena, da se na nešto žali, da…ne znam ni ja. Samo nisam očekivala da će da se ponaša kao svako drugo dete.

Nakon nekih pola sata sam, kao svaka brižna majka, ipak morala da oglasim „tajm aut“. Da deca malo odmore… (a verovatno im odmor nije ni bio potreban, inače bi ga tražili sami). „Hajde, malo vitamina!“ zvala sam ih dok sam ljuštila mandarine. A sa mojom ćerkom je na užinu došla i njena nova prijateljica. Cede se tako, njih dve, dok ih moj sin zasmejava, kad u jednom trenutku do nas dođe majka sa trogodišnjim dečakom. Znatiželjno se zaustavio, ali sam ubrzo shvatila da nije reč o mandarinama, već o onoj nozi. „Mama, mama, ova devojčica nema jednu nogu!“ viknuo je, a mami bi vidno neprijatno. Od stida zbog dečje iskrenosti samo ga je uhvatila za ruku i krenula prema tuševima. U deliću sekunde su mi kroz glavu prostrujale hiljade rečenica, kojima sam mislila da ću morati da umirujem devojčicu. Ona se, međutim, samo osmehnula, verovatno naviknuta na ovakve komentare. Život je očigledno, onako malu i krhku, nekada davno sažvakao, iskrckao njene majušne kosti i ispljunuo. A ona ustala, stresla prljavštinu sa ramena i krenula dalje.

„Nisam ja bez jedne noge“, samo je rekla tiho, ali bez  trzaja u glasu. „Ja imam jednu nogu.“  Okrenula se onda prema mojoj deci, sva ozbiljna i naprasno odrasla. Ni traga onom detetu koje je do malopre ludovalo u bazenu.

„Kad sam je izgubila pre dve godine u „saobraćajki“, mnogo sam najpre plakala. A sada više neću. Šta da radim – nema je, pa je nema. Zato radim stvari koje mogu i sa jednom nogom. Tada sam mogla i da ne preživim, zato je dobro i ovako ispalo…“

Da sam zatvorila oči, mislila bih da je na mesto onog deteta od malopre stala neka mudra stara žena. Videla svet, shvatila šta se broji i šta je važno. I podsetila me na neke stvari.

Podsetila me da treba da sam srećna što imam ruke da ovo iskucam i oči da vidim, jer ih mnogi nemaju.

Da treba da sam srećna što imam porodicu, jer je mnogi više nemaju.

Da treba da sam srećna što sam živa, jer mnogi moji vršnjaci više nisu.

Da, ako imam nešto malo ušteđevine, spadam među 8% najbogatijih stanovnika sveta. Da, i na to me podsetila.

A podsetila me i da nemam prava da se žalim. Nikada više.

leave a reply

Comment

Name

E-mail

Website